Вршњачко насиље представља велики друштвени проблем са којим се удружено морају борити држава, образовне институције и родитељи.
Вршњачко насиље подразумева насилне радње које доводе до низа последица, како психичких тако и физичких па и последица са смртним исходом.
То је нежељено, агресивно понашање међу децом школског узраста које се временом понавља или има потенцијал да се понавља. Укључује поступке попут претњи, оговарања, физичких или вербалних напада и намерног искључивања некога из групе.
Насиље представља намерно и неоправдано наношење штете другоме.
Постоје четири типа вешњачког насиља:
- Вербално насиље- изговарање или писање окрутних изјава,
- Социјално насиље- чињење штете нечијој репутацији или односима,
- Физичко насиље- повеђивање тела или ствари особе,
- Интернет насиље- насиље које се одвија уз коришћење електронске технологије путем друштвених мрежа, порука…
За насилни акт су карактеристичне две ствари: намера и повреда.
Насиље се врши са намером да се нанесе повреда или бол другоме.
Млада особа може бити злостављач, жртва или сведок насилне радње.
Злостављач или насилник може бити физички јачи и социјално вештији од жртве.
Кажемо да је ученик жртва када му:
- Други ученик или група ученика говоре или раде нешто ружно и непријатно,
- Потпуно игноришу и искључују из пријатељских група,
- Говоре ружне и повредљиве ствари или га исмевају и дају ружна имена,
- Ударају, гурају, гађају га, прете му…
- Лажу и шире гласине о њему…
Типичне жртве насиља су она деца која сам а не узвраћају већ се повлаче.
По правилу, то су деца која су физички слабија, бојажљива, преосетљива и повучена.
Насиље оставља последице на оне који трпе насиље али и на оне који се насилно понашају. Оставља последице и на оне који посматрају насиље, јер могу да се навикну на насиље, да им оно постане нормално и да се сами нађу у ситуацији да трпе насиље или да насиљем решавају своје проблеме.
Деца која трпе насиље, често покушавају да то сакрију од других из страха да ситуација не буде гора. Често су физички повређена, постају плашљива, слабије уче, тужна су, нису расположена за дружење а понекад и она постану насилна.
И поред страха, веома је важно да насиље не остане сакривено.
Насиље можемо спречити уколико се поставе правила понашања у школи као и код куће. Такође се треба предочити деци да ће сносити последице за своје насилно понашање.
Превентива такође лежи у доброј комуникацији на релацији родитељ-дете-професор.
Родитељи треба да изграде отворн однос са својом децом, воде искрен разговор, дају деци до знања и да имају искуства да препознају проблем. Треба да створе осећај повезаности са својим дететом и буду упућени у све дечије активности.
Школа треба да одржава комуникацију са родитељима.
Изграђен критички став према вршњачком насиљу и отворена комуникација између вршњака, ученика, породице и професора може допринети његовом спречавању.
