Tag: HIV

ШТА je ХИВ?

Вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) је ретровирус који узрокује стечени синдром имунодефицијенције – АИДС, који карактерише опадање способности имунског система организма. ХИВ спада у лентивирусе. Припада фамилији вируса Ретровирида, одфамилији Лентивирида – једна од три субфамилије ретровируса, за које је карактеристично да су то спори вируси, што значи да се дуго задржавају у домаћину и доводе до споре прогресије болести. Ван домаћина, овај вирус може да преживи свега неколико секунди и посебно је осетљив на топлоту.

            ХИВ инфицира имунски систем, узрокујући прогресивно оштећење и на крају га чини неспособним да се бори против инфекција. Вирус се везује за ћелије имунског система и ћелије централног нервног система. Главне ћелије нашег имунског (одбрамбеног) система које ХИВ инфицира зову се “Т помоћнички” лимфоцити. Како оне координишу све друге имунске ћелије свако оштећење или губитак Т помоћничких лимфоцита озбиљно нарушава целокупан имунски систем.

Начини преношења ХИВ инфекције

Човек је једини резервоар ХИВ инфекције. ХИВ не може да преживи дуго изван људског тела (на површини тела, предмета и слично), и не може да се умножава изван људског организма. Од овог вируса не могу да оболе животиње, нити се са њих вирус може да пренесе на било који начин.

 Извор инфекције за човека су различите људске излучевине, јер се вирус може наћи у свим телесним течностима људског организма. Међутим, иако се ХИВ може наћи у скоро свим телесним течностима, он се не може пренети уколико оне немају ту минималну количину вируса која може изазвати инфекцију. Најмања количина вируса која је потреба да би се нека инфекција пренела назива се “минимална инфективна доза”.

Количина вируса које се могу наћи у појединим телесним течностима зависе од:

Стадијума болести (у асимптоматској ХИВ инфекцији количина слободних вируса у телесним течностима је мања него код манифестне болести – АИДС-а) и врсте телесне течности.

Концентрације вируса који се налазе у различитим телесним течностима која је представљена је следећим редом: Крв > сперма > вагинални секрет > мајчино млеко > пљувачка > плодова вода > мождана течност > зглобна течност > сузе > зној. Извор инфекције за човека најчешће су ипак крв и крвни деривати, вагинални секрет, сперма (и перејакулаторна течност) и мајчино млеко. У осталим телесним течностима концентрација вируса је толико мала, да је заражавање преко њих занемарљиво.

ХИВ се обично не налази у мокраћи због њеног изузетно киселог ph

Вируса нема у ноктима и длакама.

 Најчешћи начин преношења ХИВ инфекције је сексуални контакт. У сперми ХИВ позитивног мушкарца, као и у вагиналном секрету жена које су инфициране, налази се довољан број ћелија инфицираних ХИВ-ом да се и чак сексуалним контактом пренесе инфекција. ХИВ инфекција се може пренети и крвљу (најчешће употребом истог шприца за интравенско уношење психоактивних супстанци) и са мајке на дете (током трудноће, порођаја и дојења новорођенчади, уколико је мајка ХИВ позитивна). Преношење ХИВ инфекције преко трансфузије крви или крвних деривата изузетно је ретко, јер се и крв, као и ткива и органи за трансплантацију узимају само од особа које нису инфициране ХИВ-ом, поготово од 1987. године када је у нашој земљи законски регулисана контрола свих продуката крви, ткива и органа на ХИВ.

ХИВ се НЕ преноси:

Преко ваздуха и воде

Руковањем, грљењем, љубљењем

Дељењем прибора за јело, посуда и постељине

Пљувањем, кијањем и кашљањем

Преко уједа инсеката (комараца, крпеља) или животиња

Коришћењем заједничког тоалета, базена или сауне

ХИВ се не може пренети кроз здраву, неоштећену кожу

Разлика између ХИВ инфекције и АИДС-а

Битно је нагласити да ХИВ и АИДС нису исто. ХИВ је вирус који може да изазове инфекцију, док је АИДС стање. Такође, док се АИДС не може пренети са једне особе на другу, вирус ХИВ-а може. Зараза ХИВ-ом може да доведе до развоја АИДС-а, али исто тако особа која има ХИВ, не мора да има и АИДС. Са друге стране,особа која има АИДС, тј. сиду, има и ХИВ.

Особа која има ХИВ инфекцију (ХИВ позитивна особа) може и десетак година бити само инфицирана вирусом, а да при томе нема никакве симптоме болести и осећа се сасвим добро. Клинички симптоми се јављају у просеку тек после неколико година од инфекције (најчешће 7 до 10, па и више година) и тек када се појаве клиничке манифестације (број ЦД4 лимфоцита падне испод 200, или ако особа већ има, или ће скоро испољити знаке неке секундарне инфекције или тумора) кажемо да је особа оболела од АИДС-а, или сиде.

АИДС је најтежа и терминална клиничка манифестација хроничне инфекције вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ). То је последњи стадијум ХИВ инфекције која се јавља када је имунски систем тела тешко оштећен због вируса. Ови називи/дефиниција болести дате су како од Светске здравствене organizacije (WHO) тако и од стране Центра за контролу болести у САД (ЦДЦ – Центер оф Дисеасе Цонтрол) да би се потпуно одвојила ХИВ инфекција од АИДС-а.

Фактори ризика за добијање ХИВ инфекције

Статистике показују да је у односу на општу популацију ризик од инфицирања ХИВ-ом 35 пута већи међу особама које убризгавају дроге путем ин‌јекције, 30 пута већи за жене које се баве проституцијом, 28 пута већи међу хомосексуалним особама и 14 пута већи међу трансродним особама.

 Људи који су у већем ризику да се заразе ХИВ-ом укључују:

• особе са тренутним или претходним партнером са ХИВ-ом
• особе са садашњим или претходним партнером који је из области са високом стопом ХИВ-а
• људе који су из области са високом стопом ХИВ-а
• људе који се баве хемисексуалним сексом (користе дрогу да помогну или побољшају секс)
• мушкарце који имају незаштићени секс са мушкарцима
• жене које имају незаштићени секс са мушкарцима који имају секс са мушкарцима
• људе који убризгавају дрогу и деле опрему за дрогирање
• особе које имају незаштићени секс са неким ко је убризгао дрогу и делио опрему за дрогирање
• особе које деле сексуалне играчке са неким ко је заражен ХИВ-ом
• особе са историјом полно преносивих инфекција, хепатитисом Б или хепатитисом Ц
• особе које су имале више сексуалних партнера
• људе који су примили трансфузију крви, трансплантацију органа или ткива, или друге процедуре склоне ризику у земљама које немају јак скрининг за ХИВ
• здравствене раднике који би се случајно уболи инфицираном иглом – али је овај ризик изузетно низак
• бебе рођене од родитеља са нелеченим ХИВ-ом

Да бисте смањили ризик од преношења ХИВ-а и других инфекција потребно је да:

• редовно и на прописан начин узимате АРВ терапију – јер терапија је најбоља превенција ХИВ-а
• редовно проверавате виремију (на шест месеци)
• се тестирате на друге полно преносиве болести (то можете чинити приликом редовних прегледа и чешће ако сте били у ризику)
• користите кондоме (уз лубрикант) правилно и сваки пут када имате сексуални однос
• избегавате прекомерну употребу алкохола или дрога приликом секса
• пажљиво бирате сексуалне партнере који схватају ризик од полно преносивих инфекција и користе заштиту
• подстичите своје партнере да се тестирају на полно преносиве инфекције
• уколико убризгавате дроге никада не делите игле или прибор са било ким.

ХИВ симптоми и стадијуми/фазе болести

Нездрав начин живота, неспавање, нередовна и неадекватна исхрана, стресови, постојање других инфекција или болести (пре свега полно преносивих инфекција) могу да веома убрзају појаву клиничких симптома ХИВ инфекције.

Како имунски систем губи борбу са вирусом јављају се и први симптоми болести. У почетку, симптоми су благи а како имунски систем више пропада и симптоми се погоршавају и постају све тежи.

 ХИВ инфекција пролази кроз више стадијума/фаза које се генерално могу рашчланити на четири засебне фазе: акутна (примарна) ХИВ инфекција; затим следи дуг латентни период без готово икаквих симптома (клинички асимптоматска фаза), симптоматска фаза ХИВ инфекције, и на крају долази до слома имунског система и појаве различитих „опортунистичких“ инфекција и тумора – фаза прогресије из ХИВ позитивности у АИДС. 

Дијагноза ХИВ/АИДСа

ХИВ је први пут дијагностикован 05. јуна 1981. године у Центру за контролу болести (ЦДЦ) у Атланти, у САД, који је дефинисао појаву новог, до тада непознатог обољења (касније названог) АИДС. Почетак епидемије ХИВ/АИДС-а везује се за овај датум. У Србији се подаци о оболелима од ХИВ инфекције воде од 1984. године. Ове податке редовно прати и на свом сајту објављује Институт за јавно здравје Републике Србије “Милан Јовановић – Батут”. 

 ХИВ инфекција се може дијагностиковати једноставним тестом. Приликом преношења ХИВ-а, имунски систем производи антитела против вируса. Тест крви може да открије та антитела како би се утврдило да ли је вирус присутан. Може проћи неколико недеља након преноса да тест на ХИВ антитела буде позитиван.

 Шта је период прозора?

Период прозора је временски период од момента када се догодила инфекција до тренутка када се стандардним тестовима могу открити антигени и антитела на ХИВ.

У овом периоду по правилу се не могу доказати антитела која су специфична за ХИВ. Данас се користе савремени тестови 4. генерације (тзв. Цомбо Аг-Ат тестови) за које је период прозора између 4 и 8 недеља. У овом периоду ХИВ инфекција протиче незапажено, тако да особа која је инфицирана, најчешће, не зна да је вирус у њој. Важно је истаћи да у овом “периоду прозора”, постоји инфекција и да уобичајено тестирање не открива присуство антитела, па је због тога инфицирана особа не само способна да пренесе вирус другој особи, већ се период прозора сматра „најинфективнијим периодом“ у смислу лакоће преношења вируса. Инфицирана особа је заразна од самог почетка. Прецизније, особа је најзаразнија на самом почетку инфекције и у крајњем стадијуму ХИВ инфекције, односно када добије АИДС.

 У периоду прозора количина антитела све време постепено расте, тако да 6 месеци од инфекције количина им је довољна да би се стандардним тестовима доказала. У периоду прозора ова антитела су углавном везана за поједине делове вируса тако да и поред тога што постоје не могу се доказати. Период прозора траје различито у зависности од тзв. имунолошке реактивности одређене особе, односно од способности те особе да брзо и адекватно реагује на присуство вируса тј. да створи антитела. Значи, колико брзо и у којој количини ће одређена особа да створи антитела на ХИВ потпуно је индивидуално. То зависи од многих познатих и непознатих биолошких фактора и домаћина и вируса, а између осталог од животног доба, општег стања организма и исхрањености. Према томе, једна млада, до заражавања здрава особа може да створи брже антитела од једне старе особе, које је већ и пре тога била слаба и изнемогла, болешљива, лоше ухрањена.

ХИВ/АИДС и инфекције

Већина стања која погађају особе са АИДС-ом су опортунистичке инфекције које генерално не погађају здраве људе. Опортунистичке инфекције су инфекције које се јављају као последица пада отпорности организма, најчешће изазване “најбаналнијим” микроорганизмима.

Четири главне врсте опортунистичких инфекција су:

бактеријске инфекције, као што су пнеумонија или туберкулоза (ТБ)

гљивичне инфекције, као што су орални дрозд и пнеумоцистична пнеумонија (ПЦП)

паразитске инфекције, као што је токсоплазмоза

вирусне инфекције, као што је шиндра, тешки и болни осип коже (узрочник је херпес зостер)

    Људи са узнапредовалим ХИВ-ом такође имају већи ризик од развоја неких облика рака, као што је рак лимфног система (лимфом).

Лечење ХИВ-а је важно за смањење ризика од рака и дуготрајних стања, као што су кардиоваскуларне и респираторне болести. Ако пушите, престанак је такође важан за смањење ових ризика

   Прогноза, терапија и лечење ХИВ инфекције

Већина људи са ХИВ-ом не развије АИДС јер узимање лекова против ХИВ-а на прописан начин зауставља напредовање болести.

Без лекова против ХИВ-а, 80-90% оболелих од АИДС-а обично преживи око 3 – 5 година. Међутим, када неко има опасну опортунистичку инекцију, очекивани животни век без лечења пада на око годину дана. Лек за ХИВ и даље може да помогне људима у овој фази ХИВ инфекције, а може чак бити и спасоносан. Особе који започну лечење против ХИВ-а убрзо након што добију ХИВ имају више користи – зато је тестирање на ХИВ изузетно важно.

Терапија ХИВ инфекције

Нажалост, тренутно не постоји лек за ХИВ/АИДС, али постоје лекови који могу контролисати инфекцију и спречити напредовање болести.Једном када добијете инфекцију ваше тело не може да је се реши. Међутим, постоји много лекова који могу да контролишу ХИВ и спрече компликације.

 Ови лекови се називају антиретровирусна терапија (АРТ). Антивирусни третмани за ХИВ су смањили смртност од АИДС-а широм света, а међународне организације раде на повећању доступности нових мера.

 ХИВ превенција и заштита

Постоји много лаких и ефикасних начина за спречавање ХИВ-а. Важно је да пронађете праву методу превенције, или комбинацију метода, која ће бити одговарајућа за вас и ваше сексуалне партнере. Како бисте умањили ризик да се заразите ХИВ вирусом, обавезно користите кондоме приликом сексуалног односа, не мењате често сексуалне партнере, уколико желите да се тетовирате или ставите пирсинг, пажљиво одаберите место где ћете то урадити јер је важно да опрема буде стерилна.

Кондоми

Традиционално, „сигуран“ или „заштићени секс“ је изједначен са употребом кондома. Коришћење кондома је и даље најјефтинији, најприступачнији, сигурнији и практичнији начин за спречавање сексуалног преноса ХИВ-а и неких других сексуално преносивих инфекција (СПИ). Кондоми су широко доступни у већини апотека, супермаркетима или у неким невладиним организацијама. Када се правилно користе током сваког сексуалног односа, кондоми спречавају пренос ХИВ-а, као и већину других СПИ (као што су гонореја, кламидија и сифилис), код жена и мушкараца. Кондоме треба користити са средством за подмазивање (лубрикант) на бази воде или силикона, јер то смањује шансе да кондом пукне и може повећати задовољство за сексуалне партнере. Женски кондом или унутрашњи кондом, такође је одличан начин да се спречи ХИВ и СПИ. Унутрашњи кондоми се могу користити за вагинални или анални секс.

Избегавање коришћења дрога

Редовно тестирање

Редовно тестирање на ХИВ и друге полно преносиве инфекције може помоћи да се раније пронађу инфекције и да се спречи њихово преношење другима.

 Када се ради тестирање на ХИВ?

Тестирање на ХИВ, које се назива и “ХИВ скрининг”, једини је начин да сазнате да ли имате вирус. Према препоруци Центра за контролу болести  требало би да се тестирате чешће – најмање једном годишње – ако сте у већем ризику да добијете ХИВ, уколико:

• сте имали неколико сексуалних партнера од вашег последњег тестирања на ХИВ
• сте имали незаштићен интимни однос са неким ко је или, ко би могао бити ХИВ позитиван, укључујући некога чију сексуалну историју не знате
• убризгавате дрогу помоћу игле, шприца или другог уређаја који је неко други први употребио
• сте имали или се тестирате на туберкулозу, хепатитис или било коју полно преносиву болест, укључујући сифилис, гонореју, хламидију или херпес