Моћ говора, способност размене мишљења поседује једино људско биће. То је уједно и један од највећих дарова који је природа подарила човеку!
Способност комуницирања са осталим људима може да се се употреби на позитиван или на негативан начин. Позната је изрека “Лепа реч и гвоздена врата отвара“, али познато је и то да реч може бити оштрија и од најоштријег мача. Шта то значи? Значи то да речима треба врло пажљиво баратати. Увек треба пазити да изговорена реч неког не увреди, не узнемири, не нанесе бол или увреду што као за последицу може изазвати сукоб који лако може ескалирати у насиље. Тако је са одраслима, а тако је и са децом. Речи су моћно оружје у рукама и великих и малих људи.
Премало разговарамо, не само са младима, већ генерално недовољно негујемо културу разговора у нашем друштву, а разговор је оно што је младима, нарочито адолесцентима потребно да би пребродили бурно раздобље у свом животу, праћено многим дилемама, изазовима, па и трауматичним искуствима као што је вршњачко насиље.
Насиље генерално дефинишемо као намерно наношење штете и изазивање бола код друге особе. Под вршњачким насиљем подразумевамо агресивно понашање међу децом школског узраста, које се понавља у континуираном временском периоду или даје назнаке да би могло да буде учестало.
Постоје различите стратегије за спречавање вршњачког насиља, али је првенствено важно препознати факторе ризика, па тек онда применити неке од стратегија сузбијања вршњачког насиља. Изграђен критички став према вршњачком насиљу и отворена и здрава комуникација између ученика, породице и наставника, може допринети његовом спречавању.
Једино дугорочно решење за смањење вршњачког насиља је ЕДУКАЦИЈА. Основа едукације се огледала на усвајању здраве комуникације која представља основу превенције настанка вршњачког насиља, промовисање толеранције, емпатије, поштовања различитости, развијање сарадње и оснаживање за ненасилно решавање конфликата деце и младих у основним и средњим школама. Према томе, вршњачко насиље може да се превенира отклањањем онога што га подстиче и мењањем мотива који га изазивају, што би за резултат имало стварање безбедног, здравог и подстицајног школског окружења.
Децу треба учити да могу остварити своја права, а да не угрожавају права других, да поштују себе без понижавања других, да настоје открити шта је добро, а не ко је у праву, да науче затражити помоћ. Хвала, молим, извини, изволи су четири чаробне речи које би наша деца у најранијем узрасту требало да усвоје као моћно оружје против сваког вида насиља.
