Анорексија спада у поремећаје исхране. Она је синдром који се најчешће јавља са појавом пубертета, или код млађих адолесценткиња (14-18 година), али није искључиво ни у каснијем узрасту. О озбиљности проблема довољно говори податак да су анорексија и булимија у САД-у трећа незаразна болест код адолесцената. Оно што је карактеристично за анорексију јесте:
*Губитак телесне тежине који доводи до одржавања телесне тежине која је неких 15% нижа од очеикване за узраст, што подразумева да свесно одбија да одржава тежину минимално изнад нормале;
*Интезивни страх од добијања у тежини, чак и кад је тежина испод нормале;
*Поремећај у начину на који особа доживљава своју телесну тежину или сопствено тело;
*Одсуство менструације најмање три месеца за редом када би се иначе и циклус очекивао.
Анорексија се лако препознаје. Симптоми код девојчице се могу препознати као интезивни страх од добијања на тежини који се претвара у фобију према храни (избегавање оброка праћено израженом напетошћу и акцијама у сврху неуношења хране, коришћење медикамента у циљу смањења апетита, злоупотребе лаксатива и сл.). Поред избацивања, по њиховом систему, нездраве хране, паралелно се развија и анксиозност праћена размишљањем “шта ако се угојим?”, “шта ако од ове хране постанем дебела?”. Тада, најчешће почиње претрага на интернету, памте се калорије јела, нутритивни садржај скоро сваке хране која је детету доступна. Листа нездраве хране расте како се број калорија хране коју стално конзумирају смањује. Ако поједу нешто више од планираног, осећају изражену кривицу и страх од могућег гојења што додатно отежава опоравак младе особе. Измењена је и телесна слика. Доста девојчица пате од опсесивно-компулзивног поремећаја, често перу руке, упадљиво је понашање које води перфекционизму. Постоји лоша сексуална и социјална прилагођеност. У школи су углавном одлични ђаци а често могу имати и одлична постигнућа у спорту, која су могућа захваљујући перфкеционизму који их карактерише. Код особа са анорексијом могу постојати и понашања као што је скривање хране, изазивање повраћања, ношење хране са собом или пак опсесивно спремања хране за друге.
Знаци који споља могу указати на овај проблем су веома измршавели физички изглед као и напор да се то прекрије путем одеће и шминке, бледо – жута, сува кожа, често прекривена дугим длачицама на рукама и на леђима (ради се о лануго длачицама, финим и меканим и најчешће непигментираним), коса може бити исто мекана и паперијаста. Стопала и шаке су хладне, крвни притисак је снижен, успорен је пулс, вртоглавице и сл.
Анорексична особа најчешће не жели да се суочи са проблемом. Обично се лекару прво обрати забринути родитељ или пријатељ. Лекар процењује степен губитка тежине, И искључује друге могућности мршављења. На основу резултата анализе крви утврдиће да ли је дошло до хемијског дисбаланса. Потребно је открити основни узрок анорексије.
Индекс телесне масе БМИ,се користи за одређивање тренутног телесног статуса код одраслих.
Нормална ухрањеност је кад је БМИ између 19 – 25 . БМИ скорови који одговарају различитим нивоима анорексије:
Блага: БМИ > 17
Умерена: БМИ 16 – 16.99
Озбиљна: БМИ 15 – 15.99
Екстремна: БМИ < 15
Лечење
Зависно од више фактора, лечење се може третирати хоспитализацијом, диспанзерски, медикаментом и психотерапијом као и породичним саветовањем.
Друштвена одговорност
Многи програми који желе да едукују о ризицима преједања и гојазности могу бити контраефикасни ако подстичу страх од јела „нездраве“ хране и / или пропусте прилику да се позову на компоненте живљења здравог, уравнотеженог начина живота. За дете које би могло имати предиспозицију за развој поремећаја у исхрани, као што је анорексија, представљање ових информација може бити окидач сам по себи. Особа која то ради неопходно је да буде едукована и о анорексији, јер је анорексија та која много више утиче на скраћивање животног века младе особе него, рецимо, компулзивно преједање.
Психијатрија развојног доба (2012)